Ve­lič­ko-me­to­hij­ska tri­lo­gi­ja ko­ju sa­či­nja­va­ju dje­la knji­žev­ni­ka To­do­ra Ži­va­lje­vi­ća Ve­lič­kog ,,Me­toh i ja”, ,,Za­bo­ra­vu upr­kos” i ,,Mo­li­tva za rod moj Ve­lič­ki”, pred­sta­vlje­na je pred broj­nom pu­bli­kom u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, u Pod­go­ri­ci.
Na pro­mo­ci­ji su go­vo­ri­li: prof. Vi­dak Ma­slo­va­rić, mr Ra­do­je Fe­mić, Mi­jo Bo­ško­vić i autor.
- Ži­va­lje­vić je ver­si­fi­ka­tor bez po­ze, ko­ja če­sto sa­vre­me­nu po­e­zi­ju uda­lja­va od emo­ci­je či­ta­o­ca i uvo­di je u obe­smi­šlje­ni sve­tok. Nje­go­vo stva­ra­la­štvo to­me je oštro su­prot­sta­vlje­no. Ete­rič­nost je mo­gu­će za­pa­zi­ti u sva­kom za­pi­su, na­ro­či­to u po­e­mi ,,ME­TOH i JA”. Ta­ko će, u pri­zi­vu sje­ća­nja, emo­ci­o­nal­no ras­po­lu­ćen, za­leb­dje­ti po­nad ku­be­ta Pa­tri­jar­ši­je peć­ke i la­me­to­ra­ti nad uz­le­tom po­su­sta­lih pre­ma ne­bu, traj­nom od­mo­ri­štu. Lajt­mo­tiv, po ko­me ni­šta vi­še ne­će bi­ti isto, po­en­ti­ra kroz či­tav tok Ži­va­lje­vi­će­vog pje­va­nja i iza­zi­va osjet­nu stud nad onim što, na ža­lost, ni­je da­le­ko od sva­kog od nas ko­ji ži­vi na ovim vje­ko­vi­ma usud­nim pro­sto­ri­ma – ka­zao je Vi­dak M. Ma­slo­va­rić u svom obra­ća­nju.
On je is­ta­kao da sve za­pi­sa­no u po­e­mi ,,ME­TOH i JA” upu­ću­je na na­gla­še­nu tra­gi­ku vre­me­na ko­je ži­vi­mo, sva­ko sa svo­jom pat­njom i ne­pre­sta­nom strep­njom.
- Ni u slje­de­ćoj knji­zi, ,,Za­bo­ra­vu upr­kos”, ne je­nja­va­ju nje­go­ve slut­nje i ne­mi­ri. Šta­vi­še, bu­ja strah da bi se u ne­pre­kid­nom po­na­vlja­nju sve­ljud­skih ude­sa iz ži­vo­ta po­no­vo mo­gao po­gu­bi­ti ne­ko nje­mu drag. Otu­da nje­gov mo­li­tve­ni za­ziv Go­spo­du bol­no od­je­ku­je, jer u su­ro­voj re­al­no­sti san o lje­po­ti ži­vlje­nja po­sta­je ne­ve­se­li zbir u ko­me su po­dje­le ži­vot­nih ulo­ga znat­no dru­ga­či­je uči­nje­ne. Ra­zu­mi­je se, sa­mo­su­o­če­nje sa ta­kvim sa­zna­njem one­spo­ko­ja­va i opo­mi­nje da bi se u ne­koj no­voj ge­ne­ra­ci­ji mo­gla do­go­di­ti još su­mor­ni­ja stvar­nost – sma­tra Ma­slo­va­rić. On je is­ta­kao da Ži­va­lje­vić u svo­joj po­e­mi ni­je mo­gao se­be da pre­ću­ti.
- Pje­snič­ku tri­lo­gi­ju To­do­ra Ži­va­lje­vi­ća Ve­lič­kog mo­gu­će je po­sma­tra­ti kao svo­je­vr­sni pje­snič­ki trip­ti­hon, u če­mu je uoč­lji­va te­žnja ka funk­ci­o­na­li­za­ci­ji ove sli­kar­ske i knji­žev­ne teh­ni­ke. Ulan­ča­ne u cje­li­nu vi­šeg re­da, pje­snič­ke zbir­ke pru­ža­ju lir­ski od­go­vor na fun­da­men­tal­no pi­ta­nje ka­kvo je od­re­đe­nje iden­ti­te­ta. Us­po­sta­vlja­nje iden­ti­tet­skih ko­or­di­na­ta re­a­li­zu­je se te­ma­ti­za­ci­jom pro­sto­ra, vre­me­na, kao i sta­tu­sa po­et­skog gla­sa. Pri­vr­že­nost pje­sni­ka dvo­stru­kom za­vi­ča­ju – Me­to­hi­ji i Ve­li­ci, si­tu­i­ra Ži­va­lje­vi­će­vo pje­sni­štvo u tra­di­cij­ski kon­tekst u ko­me se su­sti­ču tu­rob­no in­di­vi­du­al­no i ko­lek­tiv­no is­ku­stvo – sma­tra mr Ra­do­je Fe­mić.
On is­ti­če da auten­ti­čan po­et­ski glas, me­đu­tim, ne zna­či za­po­sta­vlja­nje mno­ži­stve­ne per­spek­ti­ve, u ko­joj po­et­ski su­bje­kat na se­be pre­u­zi­ma gre­hov­nost svog ro­da, i sna­gom mo­li­tve­nog pod­vi­žni­štva za­vr­je­đu­je is­ku­plje­nje.
- In­ven­tar te­ma­ti­zo­va­nih pred­met­no­sti su­ge­ri­še sim­bo­lič­ko je­din­stvo naj­krup­ni­jih eg­zi­sten­ci­jal­nih pre­o­ku­pa­ci­ja i dra­go­cje­nih isje­ča­ka sva­ko­dne­vi­ce. Oži­vlja­va­ju­ći po­stup­kom pa­limp­se­sta naj­bo­lje tra­di­ci­je srp­skog pje­sni­štva, Ve­lič­ki se po­zi­ci­o­ni­ra kao lir­ski lje­to­pi­sac svog zvi­ča­ja i na­ro­da, da­ru­ju­ći mu mo­guć­nost op­stan­ka i pre­po­zna­va­nja u vre­me­nu, i od­go­va­ra­ju­ći po­zi­tiv­no sna­gom vla­sti­tog pje­snič­kog po­stup­ka na on­to­lo­šku za­go­net­ku – za­klju­ču­je Fe­mić.
Mo­de­ra­tor ve­če­ri bio je Mi­jo Bo­ško­vić.
- Ka­žem, To­do­ra Me­to­hij­skog i Ve­lič­kog, a on se či­ta­vog ži­vo­ta rva sa tim di­le­ma­ma. Ni jed­na ga ne da­vi, već mu i jed­na i dru­ga da­ju kri­la da ne­što no­vo pro­go­vo­ri, da okri­la­ti ne­kim no­vim sti­hom, ne­kom no­vom pje­smom, no­vim preg­nu­ćem - ka­zao je Mi­jo Bo­ško­vić, ko­ji je, po­red auto­ra, či­tao sti­ho­ve iz Ži­va­lje­vi­će­vih dje­la.
Autor je na kra­ju go­vor­ni­ci­ma po­klo­nio svo­je umjet­nič­ke sli­ke sa mo­ti­vi­ma ma­na­sti­ra Ostrog. A.Ć.


Mo­li­tve i uz­da­si

- Mo­li­tve­nost i is­po­vi­jed­nost či­ta­o­ca bli­že nje­go­voj emo­ci­o­nal­noj ra­nji­vo­sti i na­u­mu da, po sva­ku ci­je­nu, iz­bjeg­ne efe­mer­nost sve­pri­sut­nu u ži­vo­tu sa­vre­me­nog čo­vje­ka, ko­ga ne­do­sta­ju­će vri­je­me uvo­di u ne­pre­sta­ni ha­os, du­hov­nu pu­stoš i zbu­nje­nost, ko­ji­ma se uob­li­ča­va izo­hor­ni krug. Bu­du­ći da je To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki i da­ro­vi­ti sli­kar, odo­li­je­vam zna­ti­že­lji je­su li mu se na sli­kar­skim plat­ni­ma za­pi­sa­le, ma­kar iz­ma­šta­ne, ve­dri­je bo­je, ili su nje­go­ve mo­li­tve i iz­re­če­no na sli­ka­ma pod­jed­na­ko du­bok i te­žak uz­dah – za­pi­tao se Ma­slo­va­rić.